Kompleksi

Zatvor je takvo okruženje u kojem većina ljudi potpuno odbacuje sve složenije oblike ponašanja, jer šta će im kad sve može da se reši tučom, na primer? Kao kad se mala deca pokače u parku, jer je jedno dete srušilo tvrđavu od peska onom drugom, pa ga ono dete koje je napravilo tu tvrđavu napadne da mu se osveti svojim malim pesnicama. Takvi su i ljudi u zatvoru, u fazonu tuče, u fazonu kompleksi, u fazonu ko je jači, bolji, ko ima više, ko izgleda bolje i tako dalje. Ljudi najčešće nisu sami po sebi takvi debili, već u toj suludoj atmosferi postanu takvi – zavidni, ljubomorni, zlobni. Ljudi se u zatvoru jako retko kače oko ozbiljnih stvari, uglavnom su u pitanju maksimalno banalne, neozbiljne sitnice koje u tom trenutku deluju kao da su sve na svetu.

Recimo da dođe neki lik u sobu i, kao što je uobičajeno u svakoj sobi, dȃ mu se neko sobno zaduženje, nešto manje-više okej, osim ako lik nije cinkaroš, narkoman ili silovatelj. Dȃ mu se da, na primer, uzima ručak ili da predaje pisma uveče žandaru. To nije ništa ponižavajuće i sve ide kako treba dok ne dođe neki novi lik u sobu koji odbija da ima bilo kakvo zaduženje, jer mu je kompleks da on koji je napolju recimo pucao na ljude, vozio skupa kola, jebao manekenke i valjao gudru sad tu u CZ-u ima neko zaduženje kao neki „indijanac“. U tom trenutku nastaje problem i kompleksi novajlije se leče nasilnim odgovorom ekipe koja drži sobu jer sobni i njegovi ortaci nema šanse da tolerišu tu nekom „indijancu“ da im talasa i da remeti uhodani poredak u sobi, dakle novajlija dobija batine. Ljudi u zatvoru misle da je „lečenje“ kompleksa nasiljem moguće, a u stvari se tu radi o prostom odgovaranju kompleksom na kompleks. Kompleks jačih, brojnijih, protiv kompleksa usamljenog, slabijeg tipa. I nema tu lečenja, jer kompleksi su neizlečivi.

Taj tip što se iskompleksirao i zbog toga dobio batine ima tri opcije: da nastavi da se otvoreno kompleksira i da dobija batine, da se pravi da su ga naučili pameti a da u sebi tinja, ili da (što nije redak slučaj) u WC-u napravi sebi šaber od kašike oštreći je o pločice i da na spavanju iskasapi tu dvojicu-trojicu koji su mu se zamerili. U trenutku dok ih kasapi šaberom, tim likom zapravo upravlja kompleks koji je skroz prekipeo i koji ne može da se kontroliše. Njemu u tom trenutku više nije bitno što će biti optužen za višestruki pokušaj ubistva i što će za to dobiti jedno 7-8 godina, a u CZ-u je za neko smešno delo, tipa lake telesne povrede ili razbojnička krađa, za koje se dobija plafon godinu dana. Nije mu bitno što pravi robiju na robiju jer mu je samo bitno da se osveti, da nahrani svoju sujetu, da zadovolji svoj kompleks u fazonu: „Oni će mene da gaze? Sad će da vide, sad ću da im jebem mater!“ i jebe im on mater, ali za malo previsoku cenu.

Recimo sad da je u sobu došao novi lik koji je potpuni normalac, nije ni u jednoj priči nego se našao u zatvoru zato što je, eto, igrom slučaja napravio neku glupost. Lik se ne kompleksira, dobar je sa svima, ne spletkari, ne koskari i u svakom pogledu je momak na mestu. Takvog lika naizgled ne postoji razlog da neko nešto cima. On ne traži problem, ali ne računa na to da drugi traže problem. Jako su česti ti tipovi koji traže dlaku u jajetu da bi nekog bez veze iscimali, jer im je, eto, dosadno. Takvi tipovi će non-stop posmatrati tog novajliju, „normalca“, kako bi našli nešto za šta mogu da se uhvate da bi ga napali. To može da bude najmanja sitnica. Na primer – zima je, a novajlija izađe iz WC-a, ostavi otvorena vrata i pravi se ledena promaja – eto razloga da bude napadnut. Ili – leto je, a novajlija je zatvorio vrata od WC-a, pa nema promaje da hladi sobu. Moguća je i varijanta da novajlija ode da kenja, a kad izađe, dođe mu lik sa pričom: „Na šta to liči da ideš da sereš dok ja jedem? Što lažeš da nisi video? Oćeš sad da ti pičku polomim?“ i slično. Ovo je samo par najbanalnijih primera sitnica koje nekome mogu služiti kao razlog da nekoga napadne, a postoje i oni tipovi koji su toliko iskompleksirani da ih prosto iritira nečija pojava, pa im nije ni potreban razlog da nekoga napadnu.

U zatvoru je jako rasprostranjeno kompleksiranje u svakodnevnom govoru. Postoji veliki broj reči koje se ili ne upotrebljavaju ili se upotrebljavaju samo u određenom obliku, kako onaj koji ih upotrebljava ne bi bio zajeban. To verovatno nije baš jasno na prvu loptu, pa ću pojasniti primerima. Ne upotrebljavaju se reči kao što su „sedam“ jer će ti onda neko odgovoriti sa „na šta sedaš?“ ili osam jer će ti reći „na kurcu te nosam“. Postoji bezbroj takvih reči ili izvala i replika na njih. Evo par primera: „Pozovi ga – Koga? – Kurca moga“, „Daj mu ovo – Kome? – Kurcu mome“, „Kako se zove? – Sara – Uleti ti kara“, „Koliko je težak? – 80 kila – Uvalim ti mog debila“, „Jel imaš nalog? – Kakav nalog? – Da mi popušiš malog“, „Jel ima neko meso? – Šta? – Meso – Karu sam ti u bulju streso“, „Šta je to? – Ulje – Srčeš mi iz bulje“, i još milion sličnih izvala. Ono što je tragično kod svega toga je što se ljudi užasno kompleksiraju zbog ovih klinačkih fora iz prvog razreda osnovne.

Igranje društvenih igara je posebna priča koja može toliko da iskompleksira čoveka da napravi svakakve gluposti. Uzmimo za primer najpopularniju društvenu igru u zatvoru, jamb. Igranje jamba često ume da bude psihičko odmeravanje snaga, jer skoro uvek barem jedan igrač gleda kako da iznervira protivnika, a često oba igrača gledaju kako da izvedu iz takta onog drugog. To podjebavanje, psihičko nadmudrivanje ima za cilj da toliko iznervira protivnika da on digne ruke od jamba i preda partiju. Tu su izjave tipa: „Sa tobom mogu zatvorenih očiju da igram“, „Nema šanse da me dobiješ“, „Što igraš kad ne znaš?“, „Što igraš kad ne možeš ni tri iste kocke da baciš?“, „Ajde uzmi, samo diskretno pocepaj listić, neću ja nikome da kažem“, „Predaj partiju, pružiću ti šansu za revanš“, i slično. A ako se igra u nešto, recimo u čokoladu ili koka-kolu, onda su tu izjave tipa „Al ću da jedem čokoladu, jedva čekam“ ili „Al će da se pije kola-kola“. Te izjave ovako deluju smešno, kao bedne provokacije, ali onom kome su upućene, još ako gubi, te izjave ne deluju ni malo smešno, već svaka od tih provokacija deluje kao igla u mozgu sve dok mu ne prekipi, dok ne pukne i konačno ne preda partiju ili dok ne ustane i fizički ne napadne protivnika. Ako se desi da lik podlegne ovim provokacijama i preda partiju, onda to nije kraj provokacijama. Protivnik hoće da ga iskompleksira do krajnjih granica, pa mu govori: „Siso jedna, predao si partiju kao neka devojčica“, „Nemoj više da me zoveš da igramo, i ovako svaku partiju predaješ“, „Nemaš muda da igraš partiju do kraja, usro si se“, i tako dalje.

Materijalno kompleksiranje je isto dosta često. Svako svakog gleda, ko šta ima, koliko ko ima i ko ima više. Dosta likova je iz fazona „brate oću kad izađem na šetnju da svi vide da imam skupe patike“, pa onda naručuju ako su u mogućnosti da im njihovi kupuju skupe patike, skupe trenerke, skupu hranu, velike uplate na kantini i slično da bi svima pokazali da imaju para. To je baš veliki kompleks među robovima, neki čak cimaju ljude spolja da im šalju skupe stvari iako nemaju para, samo da bi drugima prodavali laž da su bogati jer dosta ljudi u zatvoru ima ono razmišljanje „kolko imaš para, toliko vrediš“. Kad neko ima, onda se oni koji nemaju stide, stide se i kompleksiraju što nemaju, pa smišljaju spletke ili čak napadnu onog što ima. Ima i slučajeva da neko nekom sve prosto otme iz fazona „Nemam? E sad ću da imam.“

Na kraju, tu je i najvidljiviji kompleks – kompleks fizičkog izgleda. Fizička snaga i mišićavo telo se ne može nabaciti preko noći, za to su potrebne godine treninga i posvećenosti, pa kad dođe neki mišićav, krupan tip u sobu, ovi što su mršavi ili debeli se iskompleksiraju do daske, pogotovo kad vide kako taj lik trenira. Fizička spremnost, nagruvanost je među robovima pokazatelj koliko je neko moćan. Ako je neko ogroman i jak, onda je moćan u svakom pogledu, pa se skupe slabiji, pacovi, i napadnu tog fizički jakog momka da mu pokažu „gde mu je mesto“ i da ne ,,talasa“, a dešava se i da mu zabrane da trenira.

Ovo su neki od najčešćih oblika kompleksiranja među robijašima. Nijedan od njih nije racionalan, jer kompleksi su po sebi iracionalna pojava. Ljudi uglavnom ne dolaze u zatvor kao iskompleksirani debili, ali u tom okruženju dobar deo njih to postane, i to vrlo brzo.

anger-title-image_tcm7-187841

Advertisements
Tagged , , , , , ,

DEKORACIJA

Zidovi su odvratni, prljavi, natopljeni duvanskim dimom i vlagom. Kasete za stvari su isto tako odvratne, neke bolesne, mrtve bež boje, a vrata žandarski plave boje. S obzirom da robijaši provode 23 sata zatvoreni u tom sumornom okruženju, mnogi od njih podržavaju svaki pokušaj da se on ulepša različitim oblicima kolaža, zatim slikama, posterima i sličnim načinima dekoracije.

Lično sam i video da se čovek lepše oseća kada oko sebe vidi neke sulude duhovite natpise ili crteže ili bilo kakvu sliku koja je prijatna za gledanje. Takve stvari podsećaju čoveka da u jednom užasnom crnom okruženju ipak nije sve tako crno i da ipak može da izdrži ceo taj užas zatvora. Video sam različite oblike dekoracije u CZ-u i pokušaću da ih što bolje dočaram. Neki od tih oblika su duhoviti (po zatvorskom humoru koji je neshvatljiv, grub i sulud ljudima na slobodi), neki su ozbiljni, neki besmisleni, ali su svi jednako prihvaćeni u zatvoru.

Na primer, tu su kolaži i natpisi koji se lepe po zidovima, vratima i kasetama, i to kako se lepe? U CZ-u nije dozvoljena nikakva vrsta lepljive trake, već se devedeset posto stvari lepi najjeftinijom pastom za zube sa kantine. Ona se namaže po površini na kojoj se lepi i preko nje se zalepi neka slika. Onih ostalih deset posto stvari koje iziskuju lepljenje se lepe selotejpom, kojeg inače ima vrlo malo i jako je dragocen. On se pažljivo skida sa paketa sa ručkovima od kuće i namotava na prazne tube od šumećih tableta.

Kolaži se prave od slika i slova isečenih iz raznih dnevnih novina ili časopisa. Oni mogu biti svakakvi, i navešću par primera iz sobe u kojoj sam bio. Na jednom zidu je stajala velika slika sočnog, masnog hamburgera sa svim mogućim prilozima ispod kog je velikim slovima pisalo „Glad“ a iznad njega je pisalo „Ako si gladan, pojedi pljeskavicu“. Sećam se koliko je često poneki robijaš sedeo za stolom i gledao tu sliku onako gladan, a hrane ni od korova. Barem smo mogli da gledamo taj lepi mesnati prizor, nekome je to mučenje, ali je nama to govorilo da ipak postoji nešto lepo i ukusno tamo negde iza tih čemernih zidova.

Tu je bilo još million raznih natpisa i slika po sobi. Na vratima je stajao natpis „Male su nam šanse, ali veliki je ulog“, zatim „Gotov je, peva kod sudije“, pa slika krokodila i natpis „Mala bara, puna krokodila“, „Ovde zvezde robijaju“, pa „Pažnja, jako smo kurati“ i još bezbroj natpisa koji nemaju preteranog smisla, ali je bolje da ih ima, nego da ih nema. Najviše je bilo kolaža sa likovima raznih političara, pevaljki i ostale „gospode“. To su bile slike na kojima se u glavnom muška glava stavlja na žensko telo, a ženska glava na muško, a bilo je i varijanata gde se ljudska glava stavlja na telo životinja kao što su svinje, ovce, krave, kokoške i sl.

U nekim sobama, tj. u većini soba je u ovom ili onom trenutku bio neki rob koji je opako znao da crta i koji je crtao za sve u sobi po neki crtež, a pored toga je crtao po zidovima. Srećom, na kantini u CZ-u postoje drvene bojice i tempere, tako da su ti zatvorski umetnici imali materijala za crtanje po zidovima. Slike po zidovima su imale razlicitu tematiku – od prizora sa ulice, navijačkih motiva, pa do grafita i svakakvih parola, ali su definitivno religijski motivi najpopularnija tematika za slikanje po zidovima. U većini soba ima bar dve, tri slike nekog manastira ili sveca, a u glavnom ima i jednog i drugog. U nekim sobama su zidovi potpuno iscrtani ogromnih slikama razlicitih manastira i svetaca. Mnogim robijašima te slike pružaju neko osećanje spokojstva i mira, jer svaki robijaš u CZ-u traži neku misao, neku nit za koju može da se uhvati i koja bi za njega predstavljala tračak sreće u moru nesreće. Za mnoge su religija i njeni prizori upravo taj tračak sreće, i zato im oni prijaju.

Unutrašnjost svake kasete je posebno, lično svetilište roba kome ona pripada. Na unutrašnjoj strani vrata od kasete većina robijaša drži slike svojih porodica, dece, ortaka i po neku sliku nekog njima važnog događaja ili prizora sa slobode. Problem sa takvim slikama jeste što u glavnom bace robijaša u depresiju – izbedače ga nakon gledanja u njih, što je i normalno, jer svakom bude teško kada gleda slike ljudi koje voli, a ne zna kada će biti ponovo sa njima napolju ili pak to zna, i upravo ga to vreme ubija dok gleda u slike i razmišlja o njima.

Sa druge strane, u WC-u po pločicama oko čučavca u visini do oko metar i po nalazi se sobno „seksualno svetilište“, sastavljeno od desetine slika različitih formata na kojima su sve vrste golih, polugolih i obučenih devojaka. Te slike služe kao seksualno pomagalo iliti kao literatura za drkanje. Tu se stavljaju bukvalno sve vrste slika na kojima se nalaze žene koje „liče na nesto“ , nebitno da li je to malecna sličica iz dnevne štampe ili slika A4 formata iz nekog časopisa. Te slike se pažljivo seku žiletom skinutim sa brijača i lepe se na ranije pomenuti način pastom za zube. Taj kutak oko čučavca je zapravo najbitniji vid dekoracije sobe, jer je odsustvo seksa i neviđanje ženskih osoba jako brutalan oblik represije i slamanja ljudske volje, pa samim tim samozadovoljavanje postaje jedan od retkih trenutaka sreće u zatvoru.

Svaki od ovih oblika sobne dekoracije ima svoju psihološku funkciju, kako bi čovek osnažio svoju volju i prkosio okruženju. To su neke sitnice koje u četiri zida puno znače. Mnogo je lepše kad čovek ugleda sliku nekog sunčanog morskog predela na zidu do kreveta kada se probudi, nego odvratni zatvorski zid koji smrdi na duvan.

 

caos

Tagged , , , , , , , , , , ,

Higijena

U okruženju koje odiše nečistoćom, zarazom, vlagom i truleži, održavanje lične higijene na nekom optimalnom nivou je prilično težak zadatak, pogotovo zato što se čovek oseća prljavim već nakon par sati od kupanja.

Kupanje u CZ-u je organizovano na jedan katastrofalan način, ali, uprkos tome, ima dosta robijaša kojima je to kupanje dva puta nedeljno nešto što napolju nisu imali, tu mislim pre svega na one koji su na „slobodi“ živeli u krajnjem siromaštvu. Mnogo mi je gorčine stvaralo gledanje tih likova koji su bili oduševljeni što imaju priliku da se okupaju, gorčine što im je sistem oduzeo sve, bacio ih u najgore siromaštvo, pa u zatvor, i na kraju im je dao jebeno kupanje toplom vodom dva puta nedeljno kako bi mogao da kaže da se brine o njihovoj higijeni.

Dakle, kupanje je bilo dva puta nedeljno i, kao što je to slučaj i sa kantinom, nikad se nije znalo u koliko će nas sati voditi na kupanje. Najgora je bila varijanta kada naša soba ide prva na kupanje jer je to značilo da odmah nakon dolaska nove žandarske smene u sedam ujutru idemo na kupanje. Sam čin kupanja se odvijao u posebnoj prostoriji koja se nalazila kod ulaza na blok. U toj prostoriji se nalaze dve kabine sa po jednim tušem i svaki tuš uključuju sami robijaši, podešavajući ručke za toplu i hladnu vodu. Pub dođe do sobe i izvodi grupu po grupu od po četiri robijaša na kupanje, zaključa ih u prostoriju za kupanje i dođe da otključa posle desetak minuta, što znači da svaki robijaš ima po jedno pet minuta da se okupa. Niko, naravno, ne ulazi bos u te kabine, već se ulazi u papučama kako se ne bi zaradilo neko suludo gljivično oboljenje, jer ima ljudi koji praktikuju u tim kabinama razne stvari kao što je pišanje i drkanje kurca i brijanje svih mogućih delova tela, pa samim tim nije preporučljivo da se ulazi bosih nogu ili da se dodiruju zidovi kabine. Nakon završetka kupanja, pub prati robijaše hodnikom nazad do sobe, a to je potpuno kretenski urađeno, jer robijaši onako u papučama, gaćama, majicama, sa mokrim glavama imaju sve preduslove da dobiju zapaljenje pluća ili upalu mozga dok dođu hodnikom do sobe, jer je pola prozora na hodniku polupano. Taj prizor se ljudima spolja najlepše može dočarati ako se kaže da su golubovi i njihova govna bili svakodnevna pojava na hodniku. Nije ni čudo što su se ljudi redovno prehlađivali dok su se vraćali sa kupanja.

Kupanje, kao ključni aspekt održavanja lične higijene, bilo je omogućeno, kao što sam već rekao, dva puta nedeljno, što je premalo s obzirom na nehigijenske uslove koji su vladali po sobama. Koliko god se često soba prala, trljala, ribala, ipak je bila prljava, kao da se prljavština stvarala na neki neobjašnjiv, magičan način već sat vremena nakon čišćenja. Likovi koji su bili zaduženi za čišćenje sobe, ribali su peškirima pod svako jutro i svako veče. Dakle, klekne se na kolena i svaki centimetar sobe se trlja peškirom nakon što je posuta posebna mešavina za „čistu i mirisnu sobu“. Ta posebna mešavina se pravila tako što se u flašu sipa voda do pola, stavi se neko sredstvo za čišćenje (sudova, jer su se jedino ona prodavala na kantini) i malo najjeftinije paste za zube, zatim se sve lepo promućka u flaši da bi se napravila penasta masa i ta mešavina se polako prosipa po sobi. Ta mešavina bi trebalo da osigura da soba miriše ali taj miris izvetri već posle čuku vremena.

Soba je na taj način bila temeljno čišćena dva puta dnevno, ali se prljavština skupljala po sobi uprkos tome. Zato se jednom nedeljno radila generalka. Tokom generalke su se izvlačile sve kutije sa stvarima koje su držane ispod kreveta i svaka kutija se brisala od prašine. Ispod kreveta se tada isto polivala mirišljava mešavina i igrači su se zavlačili ispod kreveta da to počiste. WC se tada takođe temeljno čistio, pločice su se trljale četkom, oni razmaci između pločica na zidu su se strugali brijačima sa kojih su skidani graničnici da bi žileti bili goli a čučavac se ceo ribao četkicom za zube. Od cele sobe samo je WC bio stvarno uvek potpuno čist i mirisan i takođe je bio temeljno čišćen dva puta dnevno.

Iako se soba ludački čistila, ništa nije moglo da pobedi ustajali miris vlage koji je izbijao iz onih sivih zidova. Taj miris je činio da se većina ljudi stalno oseća prljavo, pa se većina robova kupalo ledenom vodom dva puta dnevno (što sam i ja praktikovao) pomoću genijalno napravljenog tuša u WC-u. Taj tuš je za mene bio jedan od hiljadu sitnih zatvorskih dokaza da je ljudska inventivnost ograničena jedino maštom (koja je neograničena), a nikako mogućnostima, jer sam u zatvoru video kako se od nedostatka mogućnosti prave nove genijalne opcije. Tuš je bio napravljen od petnaestak onih valjkastih pakovanja od šumećih vitaminskih tableta koje su bile ugurane jedna u drugu pa zalepljene selotejpom skinutim sa paketa i ručkova od kuće. Gornji kraj tuša je bio zakrivljen na dole i okačen o malu omču od komada čaršava koja je visila sa neke izbočine koja je na volšeban način prosto postojala i živela svoj život na visini od 2 metra iznad poda, a metar i po iznad česme, koja stoji iznad čučavca. Donji kraj tuša je bio zakrivljen na gore kako bi mogao da se navlači na tu česmu. Kad je tuš tako pozicioniran, pusti se voda i nakon par sekundi eto ga pravi pravcati tuš u funkciji. Na taj način je uspešno uvaljen kurac žandarskoj koncepciji kupanja dva puta nedeljno i mogao je bilo ko da se kupa bilo kada. Jeste da je bilo u pitanju kupanje hladnom vodom, ali je to ipak bilo kupanje. Da je po volji uprave, kupali bi smo se dva puta nedeljno. Ovako, kupali smo se svaki dan, a kad je toplo, i po više puta dnevno. Što se tiče pranja veša, bilo je dve varijante. Robijaši iz Beograda, koji su imali redovne posete (dva puta mesečno), uglavnom su na poseti izbacivali odeću da im porodica opere pa pošalje u paketu, a robijaši koji nisu iz Beograda ili nemaju redovne posete, morali su da u sobi peru veš sami. Kupi se kofa i prašak za veš na kantini, pa se ili potopi veš u hladnu vodu ili se na kupanju ponese kofa da se napuni vrelom vodom, pa se u njoj potopi veš, a po neki pub hoće uveče da pusti da se ode do kupaonice da se napuni jedna kofa vrele vode. Tim zatvorskim pranjem „na ruke“ jako malo toga može da se opere i odeća uglavnom ostaje prljava, samo što nakon pranja miriše lepo par dana, dok ne poprimi onaj sobni miris. U svkom slučaju, to pranje odeće u CZ-u je jedno veliko, uzaludno davljenje, čija je uloga više da zavara robijaša kako nosi čistu odeću, da mu ojača psihu, nego što stvarno uspeva da očisti odeću kako treba.

Oni bažični aspekti lične higijene (pored kupanja), kao što su pranje ruku, zuba, čišćenje ušiju i sečenje noktiju se podrazumevaju za svakoga, ako neko na primer nema štapić za uši, pastu za zube ili sapun, to mu se da, jer svi moraju da budu čisti kako ne bi došlo do izbijanja neke bolesti u sobi. To je glavni razlog zašto je higijena jako bitna u zatvoru, ako se jedan razboli onda će se svi razboleti u sobi. Bilo je slučajeva da nam u sobu ubace nekog cigana za neku sitnu krađu na metar dana, a on niti ima kinte na računu niti ima koga da ga poseti. Takvim likovima se odmah da sve što im je potrebno za održavanje lične higijene i da im se par majica, nekoliko pari gaća i čarapa i neka trenerka kako bi imali šta čisto da obuku dok su tu. Nema tolerancije za one koji ne vode računa o sebi. Robovi im prvo skrenu pažnju u fazonu „moraš da se redovno kupaš“, „peri zube, smrdi ti iz usta“ itd. Bio je jedan slučaj u jednoj sobi kad lik prosto uopšte nije prao zube, nego je puštao da smrdi. Pošto nije hteo da pere zube, ostali robovi iz te sobe su morali, nažalost, nasiljem da mu objasne da im nije ni na kraj pameti da tolerišu njegov smrad iz usta. Takvi slučajevi su, srećom, retki, jer većina ljudi sama kapira koliko je vođenje računa o sopstvenom telu bitno i za njih i za okolinu.

Sve to cimanje da se održi neki nivo čistoće i cela ta konstantna borba sa prljavštinom zatvora je još jedna u beskonačnom nizu neprijatnosti sa kojima se suočavaju robovi. Jeste da davi, jeste da gricka mozak iz prikrajka ko neki parazit, ali to je deo odvratne zatvorske stvarnosti protiv koje čovek mora da se bori, jer da se preda ne ide.

soap-clipart-soapcartoonT1

 

Tagged , , , , , , , , , , ,

Šoping

Postoji gomila prehrambenih i higijenskih proizvoda čije slanje pritvorenicima u paketima nije dozvoljeno, kao što su na primer sokovi, keksevi sa filom, namazi, čajevi, pena za brijanje i još mnogo toga. Iz tog razloga, kao i zbog toga što mnogi pritvorenici ne dobijaju pakete, već samo uplate spolja, a i zbog još pregršt razloga (kao što je sticanje ogromne zarade) postoji nešto što se zove zatvorska kantina.

Na kantini može danas da se kupi sve i svašta : hrana, higijenski proizvodi, cigarete svih popularnih marki, sokovi, društvene igre, čak i vodene boje, četkice i tempere. Nekada zatvorska kantina nije bila tako dobro snabdevena. Stariji likovi koji su bili pre desetak godina u CZ-u su mi pričali da je tada na kantini bilo bukvalno samo cigara, kafe i toalet papira. Danas je kantina stvarno dobro snabdevena, ali je ogroman problem to što je sve jebeno preskupo. Cene su potpuno nenormalne i UVEK smo se zgranjavali iznova i iznova kada bi neko u sobi dobio novine, a uz novine one silne kataloge iz raznih supermarketa, u kojima smo videli da su cene napolju bez preterivanja 20 – 30 posto niže nego na kantini. Jedino su cene cigara iste kao i napolju.

Uplaćivanje para pritvorenicima se odvija preko šaltera, nakon čega pritvoreniku pub donese priznanicu u sobu. Na taj način su svi u sobi „u toku“ koliko ko ima kinte na računu.

Odlazak na kantinu se odvija tako što u jednom danu par blokova obavlja kupovinu, a taj dan je unapred određen za svaki blok. Dakle, ako je dan za kantinu na mom bloku bio recimo utorak, onda svakog utorka idem na kantinu. Niko ne zna kada će doći pub da nas vodi do kantine. To može da se desi bilo kad između 8 ujutru i 4 – 5 popodne. Pošto svaki blok ima dva ulaza, tj.dve strane sa 3 – 6 soba, čak i kada dođe naš blok na red, sve zavisi od toga odakle će pub da krene da vodi robijaše, da li će da krene od prvog ili od drugog ulaza, da li će da krene od prve ili poslednje sobe na ulazu ili će da mu nešto pukne u glavi, pa da krene od treće i četvrte sobe.

Kada se konačno približi trenutak odlaska na kantinu (tj. kad smo sledeći), pub se prodere da se spremimo, mi se spremimo i onda čekamo sa svojim brižljivo pripremljenim spiskovima da nas poput male dece čika policajac odvede u šoping. Vrata se otvaraju, izlaze svi oni koji imaju para na računu, a u sobi ostaju jedan do dva cigana i neki matorac bez kučeta i mačeta, koji su obavezni stanovnici svake sobe, jer nema sobe koja nema par takvih individua i uvek sam pizdeo kada mi svi odlazimo na kantinu, a oni ostaju u sobi sa onim stavom „dobro sam,“ a u stvari im je bedak. Izvode nas ispred ulaza u blok, postrojavamo se uza zid bez da nam iko to kaže, okrenuti licem ka zidu sa podignutim rukama prislonjenim na zid i raširenim nogama kako bi nas žandar pretresao iz nekog neshvatljivog razloga. Nakon toga idemo onim kilometarskim centralnim hodnikom, prolazeći pored pubova i medicinskih sestara, koje se, da kažemo, provokativno smeškaju, spuštamo se kružnim stepenicama na prvi sprat gde je kantina, pub otvara vrata i ulazimo.

U to vreme za kompjuterom koji je služio kao kasa, radila je jedna simpatična debela žena, koja je bukvalno svakog pritvorenika oslovljavala po imenu (!) i koja je bilo jedino zaposleno lice u CZ-u koje je bilo prijatno prema robijašima. Osim nje, na kantini su uvek radila i dva slobodnjaka (robijaša koji služe kaznu u CZ-u na posebnom bloku predviđenom za izdržavanje kazne), koja su donosila sve ono što robijaši hoće da kupe. Sam izgled kantine nije bio ništa poseban, to je bila jedna mala soba sa pultom na sredini sobe i koji se proteže od zida do zida. Iza njega je sedela kasirka i primala narudžbine koje prenosi slobodnjaku u zadnjem delu sobe koji se nastavlja u hodnik koji skreće desno i ima funkciju magacina.

Sve je to naizgled fino urađeno i čovek bi mogao da opušteno obavi kupovinu da nije tu žandar koji konstantno panično požuruje i skiči kao da će svakog časa plafon da nam se sruči na glave. S obzirom da je 90 posto artikala uskladišteno izvan vidokruga robijaša, dosta vremena odlazi na pitanja tipa „imate li to i to“ i „pošto je to i to“, pa onda još razmišljanje i preračunavanje, šta uzeti i koliko uzeti, pa međusobno dogovaranje. Sve to još više iritira žandara tako da sam čin kupovine prolazi pod izuzetnom tenzijom.

Nakon obavljanja kupovine potrepština po paprenoj ceni, pub nas vraća u sobu istim putem kojim smo došli, ulazimo u sobu i to je taj veliki događaj dana. Ljudima na slobodi se ne može na adekvatan način rečima dočarati taj osećaj čudne, sulude ispunjenosti osećajem da ti se nešto prijatno desilo, da si odradio nešto bitno, a u stvari si samo bio na desetak minuta do jebene kantine. Ali si time sebi makar na kratko promenio monotoni šablon svakodnevnice u CZ-u.

Nema veze što je sve preskupo, nema veze što neko uzima masnu kintu od ljudi koji se nalaze u jako teškoj situaciji (samim tim što su u zatvoru), nema veze što žandar sve vreme nešto zvoca, bitno je to što se na par minuta izlazi iz one rupe osvetljene neonkama i začinjene vlagom. To je bitno, to je šoping.
shopping-cart

Tagged , , , , , , , , , ,

Zatvorski Recepti

Zatvorska hrana u CZ-u je kao što već znate očajna, a ručkove spolja dosta robijaša ne može sebi da priušti, a vikendom i oni koji  dobijaju ručkove spolja mogu da se češu, jer tada nema tih ručkova.

Dosta robijaša ima uplatu na kantini jednom u par nedelja, tako da žive od kombinacija zatvorskih splačina i sitnica koje mogu da priušte sebi na kantini, jer, iako je kantina dobro snabdevena, većina robijaša ne može da kupuje svake nedelje suhomesnate proizvode, sokove i slične stvari, nego moraju da razvuku tu uplatu od jedne, dve, tri hiljade dinara sve do sledeće uplate koju će imati možda za nedelju dana, a možda tek za mesec – dva.

Iz tih razloga nastaju potpuno genijalne kombinacije za jelo. To su zapravo pravi zatvorski recepti, koji se šire od sobe do sobe, od bloka do bloka. Ja ću pokušati da nabrojim što više tih jela za koja nisam mogao na slobodi ni da pretpostavim da ih neko negde pravi, jede i da su zapravo skroz ukusna i jestiva u situaciji kada ili nemaš para za bolje ili je vikend, pa nema ručka od kuće.

Počeću sa slanim đakonijama. One čuvene kobasice „kurtonke“, koje su toliko nepodnošljivo odvratne, onako mekane i smrdljive, mogu da postanu podnošljive kada se isprže na malom improvizovanom roštilju (napravljenom od pakovanja „gotovog jela“ sa kantine, koje stoji na stubićima iznad dve – tri žiže, koje su zapravo gomila zatvorskog margarina u konzervama od paštete sa masnim komadom čaršava u sredini koji sporo gori) doda se umesto ulja, malo margarina, zabiberi se da bi se izgubio odvratni ukus, stave se kobasice u hleb i natovari se tona majoneza i kečapa. Kada zatvoriš oči i zagrizeš, možeš da zamisliš da si uzeo obrok napolju na nekom kiosku. Isto tako može da se peče narezak i ona užasna zatvorska salama ali su kobasice ipak „hit“ kad se ispeku.

Jedno od najčćih jela koja se prave u CZ-u, su razne „salate“ koje ili nemaju nikakvo povrće u sebi ili imaju samo luk, koji se naravno svuda trpa, kao i biber, vegeta, kečap i majonez. To su univerzalne ubice ukusa koje se koriste u skoro svakoj prilici. Te salate se prave od svega osim od povrća, tako da je tu milion kombinacija koje variraju od sobe do sobe. Jedna od varijanata jeste kad se za ručak dobiju komadi ribe ili za večeru sardina, a od doručka ili od prethodnog dana bleje kuvana jaja ili zdenka sir (koji uvek idu zajedno). Jaja se naseckaju na sitne delove, ubace se u činiju sa ribom i zdenkom, doda se gomila majoneza, bibera i luka, sve se promeša i na kraju se dobija jedno uslovno rečeno ukusno jelo koje se jede uz hleb. Druga je varijanta da se isprže narezci, salama ili ona slanina „sapunjara“, pa da se to ubaci umesto ribe, a postoji i varijanta „mesna bomba“. Tad se tri gore navedene, da kažemo, mesne prerađevine isprže sve zajedno (ili, ako fali neka, onda se pravi samo sa dve vrste „mesa“), stave se u posudu, začine se vegetom i biberom, zatim se isprži luk isečen na kolutiće, ubaci se i on u tu posudu i stavi se ogromna količina ljutog kečapa. Fascinantno zar ne? Treba napomenuti da se često dešava da nema margarina za žižu, pa se ništa ne prži, već se sve samo isecka i smulja zajedno.

Pored tih „salata“, bili su popularni i razni „italijanski specijaliteti“ koji su pravljeni sa očajnim raskuvanim makaronama (za ručak se dobijaju makaroni sa „mesom“ a za večeru makaroni sa „sirom“ i jogurtom.) Makaroni sa sirom se stave u u veliku plastičnu posudu, poliju se jogurtom, začine se standardnim koktelom „vegeta-biber“, nasecka se narezak, salama ili slanina, stavi se kečap, sve se dobro promeša i eto je zatvorska varijanta mešavine makarona u karbonara i milanez sosu. Tu je naravno i varijacija na temu makaroni u bolonjez sosu. Ona se pravi od makarona sa mesom (koje nemaju ni m od mesa, već imaju komadiće nekog mesnog otpada sa paprikom u nekom vodenom sosu), koje se standardno začine, naseče se gomila luka i sipa se dosta ljutog kečapa. To se promeša i – eto ga ručak.

Kada nema namirnica za neko od ovih „ozbiljnih“ jela, onda se prave razni sendviči u koje se stavlja bukvalno sve kako bi robijaš imao utisak da jede nešto stvarno. Kao osnovni namaz za sendvič služi zatvorska pašteta, pa se doda neki od, ili svi, „glavni sastojci“ koji su na raspolaganju, na primer stavi se sardina ili neka od mesnih prerađevina, a može da se stavi i sardina i slanina, sve se to prelije biberom kečapom i majonezom, a, ako ima u sobi, onda se doda i neko kuvano jaje i zdenka sir. Ti sendviči su uvek ogromni i na sve strane cure sastojci iz njih, ali su zapravo vrlo ukusni, a i zasite čoveka.

To su najčća slana jela koja se konzumiraju u CZ-u, mada postoje i specifična jela – eksperimenti kad neko dobije neku suludu ideju i koja vrlo često ispadne vrlo ukusna.

Sada ću preći na slatkiše, koji su takođe veoma maštoviti i prilično ukusni. Već sam napomenuo da se u CZ-u služe neke bele gromuljice u sivoj vodenoj kaši bez ukusa, za koje se tvrdi da je navodno sutlijaš. Taj „sutlijaš“ je sam po sebi nejestiv, ali postoji par trikova koji tu bezukusnu toplu masu pretvaraju u carski slatkiš. Može da se doda cimet, zatvorska tzv. niskokalorična marmelada i izmrvljeni keks. To se sve promeša i nastaje ukusna, gusta narandžasta masa. To je jeftinija varijanta, a postoji i skuplja, koja nastaje tako što se u sutlijaš sipa gomila euro krema, doda se mrvljeni keks, čokoladne bananice isečene na sitne komadiće i sve se dobro izmeša. U CZ-u se ponekad za večeru dobijaju takozvani „slatki makaroni“, koji zapravo nisu slatki, već su uvaljani u neke gromuljice koje su mešavina prezli i neke braonkaste mase. Ti makaroni su sami po sebi odvratni ali postaju stvarno ukusan slatkiš kad im se dodaju marmelada i cimet.

Ovo su neki od slatkiša popularnih među robijašima u CZ-u, ali najpopularniji je definitivno zatvorska torta, iliti „cezeuša“. Postoji mnogo verzija zatvorske torte, a ja ću opisati onu čijem sam pravljenju prisustvovao i koju sam jeo. Kao prvo, potreban je nekakav improvizovani poslužavnik na kojem će se praviti torta. Poslužavnik se najčće pravi od velikog parčeta kartona presvučenog velikom kesom ili se privremeno skinu jedna vrata sa neke od metalnih kaseta u sobi. Na poslužavnik se složi prvi sloj „testa“ (tojest nekog keksa tipa petit ber ili zlatni pek koji glumi testo), premaže se mlekom da bi omekšao, zatim se premaže eurokremom i slaže se jafa keks preko euro krema, to je prvi sloj. Zatim se stavlja drugi sloj „testa“, postupak premazivanja je isti, s tim što se preko euro krema ovaj put stavlja kivi isečen na komade. U trećem sloju je sve isto, samo što se umesto kivija stavljaju komadići čokoladnih bananica i isečene sveže banane. Treći sloj se poklapa još jednim slojem „testa“, preko kojeg ide ogromna količina euro krema i torta je gotova, spremna za jelo i izuzetno ukusna.

Sva ova jela su po meni jedan odličan pokazatelj ljudske snalažljivosti, jer čak i u toliko sumornoj situaciji, kakva je život u CZ-u, ljudi uspevaju sebi da naprave pravu jebenu gozbu bukvalno ni iz čega. Ljudima spolja možda ova jela zvuče odvratno, a nisu svesni koliko bi im ukusno delovao sendvič sa sardinom, narezkom, majonezom i jajima kada bi se našli u zatvoru.

0625_gigaOM_630x420

Tagged , , , , , , ,

Na minusu

Zima koju sam proveo u CZ-u mi je definitivno bila najgora zima u životu, i to iz više razloga, a ja ću pokušati da izdvojim one najvažnije!

Imao sam ja i toplu odeću, i vitamine, i voće, ali ništa od toga ne može da pomogne čoveku kad dođe zima u CZ-u. Nijedna soba nema radijatore unutra, već su radijatori na hodniku do bloka, preko puta soba, ispod prozora od bloka. Te prozore, koji su leti otvoreni minimalno, zimi uglavnom nije moguće zatvoriti kako valja, nego su otškrinuti onako centimetar, dva, taman da sva toplota od radijatora odmah izađe iz zgrade, a u nekim slučajevima su prozori delimično polupani (jer su sastavljeni od redova staklenih kvadrata dimenzija otprilike 20x20cm). Ovo se dešava u slučaju kad radijatori uopšte funkcionišu, mada je to retko. Stariji robovi su mi pričali da zimi najčešće nema bilo kakvog grejanja do kraja januara i onda neko šatro grejanje u februaru i to je to.

Običan smrtnik bi se sad zapitao kako to da u jednoj „istaknutoj državnoj instituciji“ kakva je Okružni zatvor u Beogradu, koja ima svoje propise i pravila, zimi suštinski nema grejanja. Grejanje postoji i greje se po ceo dan i noći zimi, ali radijatori po blokovima ne rade mesecima jer nisu „ozračeni“ i nije „puštena voda“ iz njih, tako da se efektivno greje samo na centralnim hodnicima na svakom spratu, jer su tamo pubovi, a za blokove gde su pritvorenici upravu baš zabole. Prolaze meseci dok radijatori na bloku ne počnu da rade, jer je potrebno konstantno žaljenje robijaša da bi se to posle mesec i po, dva, rešilo, ali čak i tada to grejanje možda povisi temperaturu u sobi za stepen ili dva, a život u sobi u kojoj je 5-10 stepeni iznad nule je isti kurac kao i živeti na minusu, to i jeste minus.

S obzirom da je u sobi smrzavanje, svi nose najmanje po dva sloja odeće, znači dva duksa, dve trenerke, dva para čarapa. Oni koji nemaju toliko odeće, koje niko ne posećuje, po ceo dan leže u krevetu pokriveni sa dva zatvorska ćebeta koja su zadužili kada su dovedeni u CZ i smrzavaju se. Tu nema govora o spavanju u gaćama i majici, spava se u duksu, trenerci i čarapama, a pokriva se sa dva do tri ćebeta. Redovno sam se budio u 4 ili 5 ujutru kada je najhladnije, jer mi se lice smrzavalo, i tada sam slušao jezivi šum ledenog vetra koji šiba niz hodnik bloka i proizvodi zvuk poput zviždanja.

Jedna od napornijih delatnosti zimi je bilo održavanje lične higijene, a pogotovo odlazak u klozet. Kad čovek ode da piša, em što mu se jaja skvrče od hladnoće, em što vrela mokraća isparava pred njim. A kad hoće da sere, to je tek muka, jer čovek bukvalno oseti kako mu se „u dupetu mrzne govno“, slikovito rečeno. Svaka delatnost koja uključuje hladnu vodu, kao što je umivanje, pranje ruku, pranje zuba i slično, zimi predtsavlja veliku neugodnost zato što pola sata posle toga čovek ne može da se ugreje.

Zbog toga što nije moguće da se pripremi neki topli napitak kao što je čaj, veliki je problem. Svi znaju koliko po hladnom vremenu znači da se popije nešto toplo da se zagreje organizam iznutra. U CZ-u što se toga tiče postoji onaj odvratni kvazi-čaj što se deli u pola sedam ujutru uz doručak (tako da je kad pritvorenici ustanu oko 8 već leden) i vreli bućkuriš za ručak koji smo zimi svi jeli da se malo zagrejemo.

Najjače mi je bilo zimi kad sam dobio u paketu za ručak od kuće neku čorbu koja je bila poluzaleđena. Svi smo se u sobi slatko izvrištali od smeha, a i šta ću drugo! Neću sigurno da plačem u jednoj toliko nadrealnoj situaciji.

Zimi se jako slabo izlazilo na šetnju, jer, razume se, kapa i šal nisu dozvoljeni, a po snegu i vetru je ravno samoubistvu izaći na šetnju gologlav. Par puta sam se u decembru zajebao i izašao na šetnju, jer prosto nisam mogao da izdržim da danima sedim i ležim u onoj odvratnoj i zagušljivoj sobi i svaki put su mi se šake i stopala smrzla.

Koliko god da čovek pokušava da se skoncentriše na gledanje filma na televiziji, čitanje neke knjige, novina ili pisanje pisma, hladnoća mu skreće misli sa onoga što pokušava da radi i iritira ga kao neki mali insekt koji izjeda parče hleba mrvicu po mrvicu. Robijaši po ceo dan smišljaju načine da se bar malo ugreju. Meni je največi hit bio kada smo stavljali kartone od kutija na rešetke od sobnih prozora kako bi smo se zaštitili od hladnoće sa hodnika.To nam jeste malo povisilo temperaturu u sobi, ali zato duvanski dim nije imao načina da izađe iz sobe pa smo se još i od dima gušili.
Sve u svemu, zimovanje u CZ-u je jedno nezaboravno i vrlo bitno iskustvo, jer čovek nauči da prestane da kuka zbog sitnica nakon što je iskusio pravu zimu. Cela ta scenografija zime u sivilu je onako potpuno filmska ili možda bolje rečeno pozorišna – cela situacija deluje kao postavka neke sulude tragikomedije.
icicles2

Tagged , , , , , , , ,

Vrelina

Ni sam ne znam koliko sam puta, dok sam bio na slobodi čuo onaj kliše (ili sam barem ja mislio da je kliše) da „čovek ne ceni svoju slobodu dok je ne izgubi“. Kada sam završio u CZ-u, shvatio sam da to nije kliše, nego čista realnost, a to se najbolje vidi u uslovima ekstremno visoke i ekstremno niske temperature. Na moju nesreću, iskusio sam i leto i zimu u CZ-u. U tim trenutcima mi se uvek iznova i iznova javljala slika u glavi svih onih ljudi napolju što bez prestanka kukaju leti kako im je strahovito vruće, kako nikako ne mogu da se rashlade ili slika onih što kukaju zimi kako je stalno hladno, kako ne mogu da se zagreju i tako dalje. Razmišljao sam koliko svi ti ljudi nisu svesni svoje nesvesti i toga šta zapravo znači vrućina, hladnoća i nemoć pojedinca da se sa njima izbori. A i kako bi uopšte mogli biti toga svesni kad većina ljudi nije bila u Sahari ili na Antarktiku, a kamoli u zatvoru.

Leto u CZ-u. Neki će verovatno misliti da je ovo naučna fantastika, ali je ovo u stvari jednostavan prikaz jedne nimalo jednostavne ljudske muke. Žveti u jednoj sobi sa još desetak ljudi i ovako nije lako, a kad je vrućina – onda je još gore. Stvar je u tome što u sobi leti nije 30– 35 stepeni, nego je 40 – 45 stepeni. Vazduh je vreo, zagušljivo je, ne može da se diše (to jest može, ali, dok se diše, vazduh peče nozdrve, a kad se diše na usta, onda grebe grlo), a buba je milion i nervozno vršljaju po sobi. Pored svega toga, cela soba je nadrkana, nikom nije ni do čega i problem može da se desi u sekundi.

Sobe u CZ-u nemaju normalne prozore, koji gledaju ka spoljašnjem svetu, već imaju po 2-4 prozora na kojima su užasno guste rešetke sa prorezima u obliku malih kvadrata, koji gledaju na hodnik od bloka na kojem postoje veliki prozori koji se otvaraju samo malo, onako ukoso, tako da je apsolutno nemoguće da uđe svež vazduh u sobu. Ne postoji nikakva promaja, koja bi makar malo rashladila sobu, nikakvo spasonosno strujanje vetra, vazduh stoji u mestu onako pun duvanskog dima jeftinih cigara, koji bukvalno može nožem da se seče i naravno peku oči od njega, a nervozni robijaši samo pale još više pljuga, jednu za drugom. U takvoj situaciji se dešava da čoveka uhvati paranoja od gušenja.

Podrazumeva se da su svi po ceo dan znojavi i da smrde, uprkos kupanju pet puta dnevno hladnom vodom iznad čučavca, jer telo na toj nesnosnoj temperaturi prosto ne prestaje da se znoji, a znoj robijaša ima neki dosta odvratniji smrad nego što je to uobičajeno, valjda zbog svih govana koja unose u organizam i zbog „čistog i zdravog“ okruženja. Svi su po ceo dan samo u gaćama, osim za smenu kad se nakane da se obuku, jer pubovi naravno nemaju razumevanja ni za šta.

Robijaši u CZ-u leti pokušavaju da se izbore na razne načine sa vrućinom, a kod mene u sobi su se neki likovi odlično setili da naprave spravu za rashlađivanje od kartona i mreže komada starih čaršava, koji je funkcionisao tako što se karton pomera sa jednog kraja sobe na drugi i rashlađuje sobu poput lepeze kada se povlači komad čaršava. Leto je bilo baš pakleno, a uslovi koji ubijaju ljudsku psihu samo su sve pogoršavali, pojačavali osećaj beznađa, tuge, pritiskali glavu.

U sobi su ljudi depresivni i nervozni, a na šetnji uglavnom ćute jer svi gledaju to predivno i daleko vedro nebo na kojem je samo sunce kao neka usamljena tačka sreće u potpunom sivilu od milion stepeni. Svi smo bez izuzetka razmišljali o istim stvarima u tim trenutcima, bez obzira da li je neko bio tu zbog valjanja droge, razbojništva, pokušaja ubistva, ubistva, pljačke, krađe ili nečeg drugog. Svi smo razmišljali, gledajući to vedro nebo, o svojim porodicama, devojkama i prijateljima. O tome gde su, šta rade i kada ćemo ponovo biti sa njima. I onda dođe poseta po tom vremenu od sto stepeni i robijaš gleda kroz staklo svoju majku, ženu, devojku tih bednih 30 minuta i jede se što je toj osobi uništio leto i što umesto da ide na bazen, more ili makar da sedi kući i da se hladi klima-uređajem, ona dolazi u odvratnu zgradu CZ-a, noseći mu po toj vrućini paket od 10 kila, koji bi trebalo kao i ta poseta da ga malo oraspoloži, a u stvari ga baca u još veći bedak.

Ljudi na slobodi, kad je leto i kad dođu one neljudske vrućine, obično se po ceo dan razvlače po stanu, čekajući da zađe sunce i da tek onda izađu napolje, ukoliko nemaju neki važan razlog da izlaze tokom dana, jer je uveče prijatnije i podnošljivije pogotovo ako pirka neki letnji vetar. U CZ-u leti ni noć ne pomaže. Zapravo, noć je jedno veliko smaranje, jer su razne muve i komarci nemilosrdni. Da se zaspi, potpuno je nemoguće bez 3-4 sata prevrtanja po krevetu, a čak i kad se nekako konačno zaspi, pritvorenik se ujutru budi u goloj vodi, potpuno znojav i umoran. Leto u CZ-u je loše, mnogo loše. A zima? Zima je još gora.

Miskovic-2

Tagged , , , , , ,

Terapijaaaaa

Ljudi na slobodi misle da su ljudi po zatvorima svi nabildovani, fizički razvijeni i ogromni, međutim to je daleko od stvarnosti. Po zatvorima ima ogroman broj narkomana, pogotovo po istražnim zatvorima. U CZ-u sam i video i upoznao, a i slušao priče o raznim narkomanima koji su prolazili kroz istragu, i svi ti ljudi i sve te priče o heroinskim zavisnicima samo su pojačale moju ubeđenost o suludosti i besmislenosti zatvorskog sistema. Pa su onda tu pored narkomana još i alkoholičari i tabletomani, i ljudi sa mentalnim poremećajima. Svi oni su na isti ludački način diskriminisani i tretirani kao idioti, mongoloidi koje sve zajedno spaja „sveta“ terapija.

Svaki poremećaj (realan ili fiktivan), svaka boljka, svaka „nepravilnost“ koju zatvorski neuropsihijatar uoči kod pritvorenika (i koja ga okarakteriše kao narkomana, alkoholičara ili mentalno poremećenog), leči se beskonačnim kljukanjem terapijom koja ima beskrajno mnogo oblika i varijanti. Sve zavisi od kog poremećaja pritvorenik navodno boluje. Heroinskim zavisnicima se prepisuje beskonačna metadonska terapija, ali tek nakon par dana kriziranja. Koliko sam se samo naslušao tih priča o tome šta se dešava kad pubovi ubace narkomana u krizi u sobu. To je pakao za narkomana, jer u 90% slučajeva u sobi vlada antinarkomansko raspoloženje podgrevano sadizmom. Dotični dobija batine i najčešće spava u sobnom wc-u pored čučavca, ili na klupi, prvih par dana dok ga ne prođe kriza. Tek posle tih par dana počinje da dobija metadonsku terapiju, što je potpuni kretenizam, jer se na taj način ponovo navlači na gudru, budući da je metadon medicinska zamena za heroin, a njega je već prošla kriza. Nakon što je konačno osuđen (najčešće za sitne krađe i razbojništva poput kidanja zlatnih lančića sa vratova nekih baba), ili se pušta na slobodu do pravosnažne kazne (gde će naravno, odbačen od strane društva i porodice, bez prijatelja, ponovo početi da se drogira i krade kako bi mogao da se izdržava, jer niko neće da ga zaposli) ili ga odmah prebacuju na „meru lečenja od narkomanije“ u CZ-u, gde će mu svemoguća „pravna država“ pomoći da postane „pošten građanin“ tako što će ga svakojake psihopate u belim mantilima kljukati desetinama tableta dnevno koje će da ga pretvore u potpunog zombija. Tako se u CZ-u leči narkomanija – metadonom i tabletama. Možda je to zapravo i napredak kada se pogleda na koji su način pojedinci lečili ljude od narkomanije u nekim „centrima za odvikavanje“.

Takozvana mera lečenja se vodi kao deo zatvorske bolnice CZ-a, koja je jedina zatovrska bolnica u Srbiji, što znači da kad god treba da se neki zatvorenik iz bilo kog zatvora u zemlji operiše ili da se izvrši neki hitan zahvat, on mora biti transportovan za Beograd. Na meri lečenja je u suštini sve isto kao i na blokovima, samo što su vrata soba otvorena tokom dana, a i postoji govornica za telefoniranje jer se mera smatra izdržavanjem kazne.

Sve te mere lečenja su suštinski iste samo su lekovi drugačiji. Najgore je onima koji su osuđeni na meru lečenja zbog „mentalnih poremećaja“ jer njih kljukaju raznim psihostabilizatorima koji potpuno uništavaju svaku mogućnost nezavisnog razmišljanja i donošenja odluka, takoreći pretvaraju čoveka u biljku čija se egzistencija svodi na to da spava, jede i sere, a kad jednog dana izađe odatle, pojedinac je naravno potpuno nesposoban za život, pa se ili navuče na heroin ili izvrši samoubistvo, ili i jedno i drugo. Potpuno je neverovatna ubeđenost tih neuropsihijatara da se čoveku može pomoći time što mu se svaki dan da čašica lekova od po 5, 10, 15 različitih tableta i kapsula. Ima tu svega, ali se najčešće forsiraju lekovi tipa leponeks, ksanaks, karbapin, lorazepam, zoloft, bensedin i slično. Neki likovi po CZ-u, na primer, praktikuju pušenje leponeksa na foliju, tako što se izmrvi leponeks na aluminijumskoj foliji, sa donje strane se folija greje upaljačem, a sa gornje strane tip uvlači dim i isparenja kroz cevčicu od hemijske olovke. Od toga čovek zaspi ko zaklan i ne budi se sledeća dva dana, osim 2-3 puta da bi otišao do WC-a i za smenu na minut ujutru i uveče.

Generalno, jako puno ljudi u CZ-u uzima neku vrstu terapije. Neko uzima po jedan bromazepam, bensedin ili kasalol svakih par dana, čisto da se smiri, da može da zaspi. Narkomani su na metadonu i na lekovima za smirenje, neki su na antidepresivima itd. Mnogo likova prosto ne može da izdrži taj ogromni psihički pritisak u kojem se nalaze u istrazi. Mala soba, puno ljudi, velika tenzija, neizvesnost, iščekivanje, patnja za voljenim osobama i još bezbroj sitnica, bukvalno lome čoveka pa i nije čudo da nekad i najčvršći momci moraju da se čačnu nečim za smirenje, kako ne bi poludeli.

Ponekad u celom tom suludom okruženju potpuno normalno deluje ideja da ubiješ čoveka zbog neke sitnice, ili sebe da ubiješ. Ljudima je toliko iskrivljena percepcija stvarnosti, da im sve to deluje savršeno racionalno. Dosta robijaša svoje frustracije leči redovnim treniranjem, ali još više ima onih koji se prosto navuku na terapiju i nadaju se da će prespavati robiju.

Ljudi na terapiji se ne suočavaju sa stvarnošću, već radije beže od nje jer povrh svih teškoća u zatvoru desi se da im umre član porodice ili, ono što se dešava većini robijaša, da ih ostavi voljena osoba koja u nekom trenutku svhati da u njenom životu nema mesta za nepredvidivog tipa sa policijskim dosijeom koji će izaći iz zatvora ko zna kad. Kad im se tako nešto desi, mnogi robijaši puknu i navuku se na terapiju, a samo oni najprisebniji uspeju da i tada sačuvaju razum.

Jezivost celog koncepta terapije se najbolje vidi svakog jutra kada blok koji je na šetnji može da čuje psihopatu u belom sa sprata na kojem je mera lečenja kako se dere nadljudskim glasom: Terapijaaaaaa!!!

hronika

Tagged , , , , , , , , , ,

Kad zaboli zub

Svima je poznato da je zubobolja jedna velika i dosadna napast, što zbog oštrog bola, što zbog promenljivog intenziteta bola tokom dana koji se obavezno pojačava do daske tokom noći. Manje je poznato da je zubobolja u zatvorskim uslovima (pogotovo u CZ-u) sto puta gore iskustvo nego na slobodi. Čovek na slobodi, kao prvo, može da ode kod pravog, u vremenu i prostoru stvarnog stomatologa koji će mu reći šta je sa zubom, popraviti ili dati neku terapiju, a kao drugo, čoveku na slobodi su na raspolaganju i razne ,,kućne” metode borbe protiv bola u zubu, tipa posebne vrste čajeva, pasti, krema itd.

U zatvoru čovek nema ni jednu od tih mogućnosti. U CZ-u zvanično postoji zubar i zubarska ordinacija, ali je to zapravo obična kasapnica u kojoj radi neka gospođa kojoj je pojam anestizije potpuno stran.
Ja, lično u životu nisam imao pokvarene zube niti bilo kakve probleme sa zubima, tako da nisam imao potrebu da idem u CZ-u kod zubara, ali jednog dana mi je prosto došlo da odem na rutinski pregled vilice jer sam imao pravo na to. Mene u stvari nije toliko zanimao taj pregled koliko samo ponašanje zubarke, njen odnos prema robijašima i način na koji obavlja ili ne obavlja svoj posao, zato što sam do tog trenutka već mesecima slušao pritužbe robijaša sa celog bloka na račun zubarke (a i hteo sam malo da se prošetam).

Kao ni odlazak kod doktora, ni odlazak kod zubara nije moguć onda kada je robijašu najpotrebniji, već mora danima da se predaje komandiru papir sa molbom zubaru da pozove robijaša iz tog i tog razloga, a zubarka naravno neće da zove robijaša na pregled ukoliko ovaj ne piše barem 5-6 dana za redom i ako ne napiše da je u užasnim, neizdrživim bolovima. S obzirom na to da je u istrazi prilično dosadno i čovek ima vremena za sve što mu padne na pamet, nije me mrzelo da 4-5 dana zaredom pišem maštovite poruke zubaru. Posle par dana sam konačno bio pozvan u ordinaciju kojom dominira čuvena zubarska stolica, sa sve pratećom opremom. Rekao sam zubarki kako me je neki zub neizdrživo boleo danima, da me više ne boli ali da bih želeo da obavim rutinski pregled zuba jer godinama nisam bio kod zubara. Zubarka mi se prvo propisno iskenjala pričajući mi tužnu priču kako ona nema vremena (!) za obične preglede i da nisam trebao da dolazim pošto me više ne boli zub i da je to vrhunska bahatost sa moje strane što sam došao da oduzimam vreme robijašima sa ozbiljnim problemima, ali sam je na kraju ipak ubedio da mi pregleda zube jer sam joj prosuo priču da se plašim da mi truli zub. Pregled je trajao između pola minuta i minuta, nakon čega je zubarka zaključila da su mi svi zubi zdravi i da je verovatno bio u pitanju prolazni “grč”.

Tokom pregleda i prepirke sa zubarkom, shvatio sam zašto se zatvorenici toliko žale na nju. To je ona ista vrsta, ako ne i gora, ravnodušnosti i nezainteresovanost za probleme koje imaju robijaši u CZ-u, kao i ona koju ima zatvorski lekar. To ponašanje je, kao u nekom suludom, surovom crtanom filmu, u kojem oni koji bi trebalo da pružaju pomoć ljudima zapavo rade suprotnu stvar, odmažu im i još se deru puni besa jer se robijaš drznuo da traži pomoć, pa još i kad pandur uleti i krene da se dere i da preti batinama i govori stvari tipa ,,sve vas kriminalce treba pobiti“, onda je doživljaj potpun i jasno je zašto mnogi zatvorenici radije trpe nego što se pišu za preglede.

Evo ga jedan od genijalnih primera beskrajnih kontradikcija kada je u pitanju zubar. Tip je bio iz moje sobe, imao je preko pet banki i surovo ga je boleo zub, bez prestanka danju i noću. Naravno morao je nedelju dana da se piše za zubara i konačno je bio pozvan. Vratio se posle desetak minuta sa izrazom neverice na licu i psujući. Kada smo ga pitali šta se desilo i kad nam je ispričao, popizdeo sam. Kad je došao na pregled, zubarka je posle tek par minuta provalila šta je sa zubom i počela da ga buši, ,,popravlja” i slično, a kad je završila, dala mu je plastičnu čašu za jednokratnu upotrebu da ispere usta. Sve bi bilo u redu da zubarka tu čašu nije uzela sa stočića pored, krvavu i već korišćenu, a ona je samo nonšalantno isprala sa malo vode i pružila mu da ispere usta. On je naravno to odbio, kao što bi svako normalan uradio i počeo svađu sa zubarkom koja mu je na kraju rekla da ga više nikada neće pozvati na pregled koliko god da joj piše molbe da ga pozove i da on ne zaslužuje tu privilegiju da bude lečen u zatvoru. Znači, za nju je lečenje privilegija odabranih a ne pravo svih. Nije dovoljno što su ljudi zatvoreni u očajnim uslovima, već treba da im se uskrati i lekarska i zubarska pomoć.

Nekim robijašima zubarka uspe da reši boljku, ali samo privremeno. Lično sam video bar 3-4 slučaja u svojoj sobi da su ljudima ispadali lekovi iz zuba, kao i plombe koje su postavljene par dana ranije, što me upućuje na zaključak da zatvorski zubar nije dovoljno stručan da bi radio sa ljudima, a mislim da ne bi mogao ni sa životinjama.

como-se-forman-las-caries

Tagged , , , , , , , , , ,

Zdravstvena Služba

Ljudi su po prirodi skloni razboljevanju, što je sasvim normalno. Na slobodi je sasvim bezazlena pojava da se čovek prehladi, da ga boli grlo, ima malu temperaturu, stomačne tegobe, i sl. Međutim, u CZ-u je sasvim druga priča. Kad se pritvorenik u CZ-u razboli i dobije najobičniju kijavicu, ona se po pravilu pretvara u ozbiljnu boleštinu koja traje nedeljama i koju naravno dobiju svi u sobi, jer je nemoguće zaštititi se od bacila u sobi sa još 9 do 15 ljudi (jedino da se bolesnik zaključa u WC ili da mu se zabrani da ustaje sa kreveta ali to se prosto ne radi).

Zašto se bezazlena prehlada pretvara u katastrofalnu zarazu? Verovatno zato što je „zdravstvena služba“, tj. lekar i sve što ide uz njega, na nekom srednjovekovnom nivou. Najgore što može da se desi robijašu u CZ-u jeste da se razboli, jer nema šanse da ozdravi za par dana. To sam video na primerima drugih ljudi, ali sam, nažalost, to  i sam doživeo. Sve je počelo kao obična prehlada – bol u grlu, kašljanje i malaksalost, ali se pretvorilo u jedno veliko smaranje od dvadeset dana usred zime. Da stvar bude još gora, na bloku nije radilo čak ni ono bedno grejanje na hodniku. Jedini metod lečenja koji sam imao jeste ležanje po ceo dan u krevetu i ispijanje čaša odvratne vruće vode (braon boje, sa slojem masti na površini) koja je navodno čaj i koja se služi svako jutro uz doručak u pola sedam ujutru i, naravno, nema nikakav ukus, kao i manijakalno gutanje tableta vitamina C. Taj vitamin C je jedini „lek“ koji se lekar udostojio da mi pošalje, iako sam barem 15 dana (bez preterivanja) svakodnevno za večeru slao papir sa molbom lekaru da mi pošalje neki lek za prehladu i da me što pre pozove na pregled. Posle 5 – 6 dana svakodnevnog pisanja poslao mi je jebeni vitamin C, iako sam mu jasno opisao simptome koje imam. Posle dve nedelje konačno me je pozvao na pregled na kojem me je pitao zašto nisam ranije došao. Tu na licu mesta dao mi je da popijem jedan brufen i dao mi je bukvalno 30 tableta vitamina C (iz fijoke u koju sam tom prilikom gvirnuo i video da u njoj šteka hiljade vitamina C), i još me je ponudio šaržerom (pola table) od 5 bensedina, pošto mi je rekao: „vidim da si nervozan, dečko.“ Svađao sam se sa tim kretenom (koji definitivno nije lekar po struci, meni se čini da je možda pekar ili mesar koji honorarno glumi doktora u CZ-u) još par minuta dok nije počeo da sikće na mene i doziva muriju.

Doktorska ordinacija u CZ-u, i uopšte njen rad, potpuna je smejurija. Ordinacija se nalazi na drugom spratu, nasred centralnog hodnika, i sastoji se od malog hodnika, tj. čekaonice, i male sobice u kojoj se vrše „pregledi“ koji su, naravno, ekstremno površni i uvek se završavaju idiotskim savetima koje znaju i mala deca, tipa: „moraš da miruješ, da piješ puno tečnosti, da se oblačiš toplo, da ne piješ hladnu vodu i gazirane sokove…“

Nikada mi neće biti jasno čemu služe one silne medicinske sestre, kojih u svakoj smeni ima bar po 3 – 4 i koje se, kad god sam išao na posetu ili kod advokata, povatavaju sa pubovima po hodnicima. Mislim da im je to jedina svrha, osim što slušaju doktorove glupe šale i na kraju smene mu počiste „ordinaciju“.
Nije kreten samo taj „doktor“, koji je radio dok sam ja bio u CZ-u. Ljudi koji su robijali devedesetih i dvehiljaditih pričali su mi da su i tadašnji doktori bili tipovi koje apsolutno nije zanimalo zdravstveno stanje robijaša i njihovi problemi, nego su samo dolazili da odrade smenu.

Zdravstveni problemi koje sam ja imao nisu bili ništa u poređenju sa problemima koje sam video ili za koje sam čuo da su ih ljudi imali po blokovima. Najluđi primer koji sam lično video jeste slučaj jednog cigana kod mene u sobi kojem niko nije dolazio u posetu i nije dobijao pakete, a bio je tu zbog neke bezvezne krađe. Momak je imao vrlo zajebanu psorijazu koja se manifestovala užasnim krvavim ranama i žutobraon pečatima po telu. U početku je imao te rane i pečate samo po nekim mestima na telu, ali, s obzirom da je imao psihičke probleme i bio u konstantnom strahu, spavao je u duksu i pantalonama, što je drastično pogoršalo njegovo stanje. Krevet mu je stalno bio krvav, odeća natopljena krvlju i gnojem, a on je imao užasne bolove.

Pošto je momak bio nepismen, mi smo svaki dan umesto njega pisali molbu za pregled kod lekara, sve dok posle desetak dana nije bio konačno pozvan na pregled. S obzirom da je lik bio skroz zbunjen i da je jako slabo znao i da priča, nije umeo da lekaru odmah objasni šta mu fali, pa mu je debil od lekara dao tablu vitamina C i šaržer bensedina. Kad se vratio u sobu, nismo mogli da verujemo šta se dogodilo. Tog dana smo za večeru rekli pubu da čoveku nije dobro i da mora da ide ponovo kod lekara. Međutim, pub nas je najopuštenije odjebao izjavom da „ to ne može tako“ i da „mora se piše za lekara“. Sledećih nedelju dana smo ponovo svakodnevno pisali molbu za lekara, ali bez uspeha. No, desilo se jedno pravo čudo, jer je lekar išao u obilazak CZ-a (to se dešava jednom u 2 – 3 meseca, kada ide sa pubom od sobe do sobe i pita da li ima „ozbiljnih“ zdravstvenih problema) i tom prilikom je i našu sobu udostojio svojih dva minuta. S obzirom da je lekar imao običaj da svaku boljku otpisuje kao „ništa strašno“, rekli smo tom momku da skine majicu i svuče pantalone. Kad je to uradio, doktor je bio šokiran prizorom krvavih rana i tela prekrivenog pečatima. Tek tada je to neljudsko đubre rešilo da ga pošalje na temeljan pregled i analize, nakon kojih mu je prepisana krema koju je dobijao svake nedelje. Dakle, da nije bilo tog iznenadnog lekarskog obilaska po CZ-u i da se lik nije skinuo, ko zna kada bi (i da li bi) otišao na detaljan pregled i dobio adekvatnu terapiju. Ko zna kako bi se ta priča završila.

U daleko su boljoj poziciji oni robijaši kojima spolja porodica i prijatelji šalju lekove i voće (lekovi se mogu slati spolja svake srede, ali tek nakon što pritvoreniku lekar da takozvani recept za određeni lek i on to da svojima na poseti, koja je dva puta mesečno). Mada, uglavnom svi daju lekove jedni drugima, jer nikom nije u interesu da se neko u sobi razboli.

Takozvana zdravstvena služba CZ-a je jedno licemerno, beskorisno ništavilo koje ne postoji da bi lečilo ljude koji se nalaze u surovim zatvorskim uslovima, nego da bi uprava zatvora mogla da laže javnost kako se bog zna koliko brine o zdravlju pritvorenika za koje ih u stvari nije ni briga. Jedino im je bitno da uzmu što više para iz različitih fondova i budžeta za „unapređenje zatvorskih uslova“…

505963-03

Tagged , , , , , , , , , , , , ,